Од 100 финансијски највећих послова које је јавни сектор у Србији реализовао у 2019. години, у чак 72 није било никакве конкуренције, показало је истраживање Топличког центра за демокраитју и људска права.
Предмет овог истраживања, за који су креиране иновативна методологија и нови истраживачки инструмент – Индекс транспарентности јавне потрошње, били су степен конкуренције у јавној потрошњи и ниво транспарентности јавне потрошње у Србији. Да би се дошло до резултата који прецизно осликавају стање ствари, анализирано је 100 финансијки највећих послова у којима је јавни сектор једна од уговорних страна.
Анализиране су набавке у којима се јавни сектор појављује као уговорач, односно наручилац кроз три облика јавне потрошње – јавне набавке, јавно-приватна партнерства и билатереалне инвестиционе (међудржавне) споразуме.
У питању су уговорени послови чији су реализацију грађани Србије платили, или ће тек плаћати готово 3 милијарде евра (тачно 2.856.687.745, по средњем курсу НБС на дан склапања уговора). Просечна вредност посла износи 28.566.877 евра. Финансијски највреднији уговор склопљен у 2019. години тежак је 886.386.807 евра, а последњи на листи, стоти, 3.729.228 евра.
За послове оваквог финансијског обима такмичило се, у просеку, 1,42 понуђача! Колико је то мање и од иначе депримирајућег просека, потврђује чињеница да је, примера ради, просечан број понуђача у поступцима јавних набавки у истој, 2019. години, према званичним подацима Управе за јавне набавке износио 2,5.
Како изгледа огољена суштина највећих послова које склапа држава најубедљивије сведоче подаци о конкретном броју понуђача у спроведеним поступцима. Тако, у 71 од 100 поступака појављује се само један понуђач, у 20 од 100 се појављују два, а само у 9 преосталих има их три и више, што се може третирати као постојање конкуренције. Као да ствар није довољно лоша, 32 уговарача са пословне стране појављују се два или више пута, а склопили су укупно 79 од 100 највећих послова са јавним сектором.
У 12 највреднијих послова, у којима доминирају они склопљени путем билатералних инвестиционих споразума, нема апсолутно никакве конкуренције. Овакви послови, вољом власти, склапају се све чешће. Изостаје не ваљано, већ икакво објашњење одговорних како то да су за државу Србију и њене грађане повољнији управо они пословни аранжмани у којима су искључени и конкуренција и домаћи правни прописи.