Немања, један други споменик и неки Срби

Оно што је Стефан Немања оставио Србима у наслеђе толико је велико и вредно да не постоји довољно добар начин да му се за то одужимо. Ђурђеви ступови, Студеница, Хиландар, само су неки од бисера којима је овај ратник, владар и монах озвездао Србију и заједно са својим сином уцртао пут који његову земљу и народ уздижу ка небесима.

Онај који се својевољно одрекао мача, моћи и круне, знао је да постоје пречи послови од ратничких и већи циљеви од владарских. Знао је да се ваља побринути и за душу свог народа, да се без тога ниједан посао не може ваљано окончати и да ће се, уколико буде другачије, све стропоштати у прах и пепео.

Данас, 821 годину по Немањином упокојењу, као да немају и не знају око чега би другог, Срби су подељени и завађени око његовог споменика, првог који му, на нашу срамоту, након више од осам векова подижемо.

Као и обично, у оспоравању по свим тачкама оптужнице најгласније је нихилистичко твитер друштванце окупљено око круга двојке. Занимљиво је да они, који иначе деле исти антинационални идеолошки дискурс са актуелном влашћу, и којима је до Немање стало као до лањског снега, исказују огромну бригу за изглед, габарите, симболику и све друго што се у вези овог споменика може оспоравати и омаловажавати.

Тако, између осталог, првом двојкашком твитер ешалону страшно смета што је израда споменика поверена једном Русу. А ето, пре само девет година, са те душебрижничке стране није допирао глас протеста, вапај и преклињање да се одустане од постављања једног другог споменика, који нам је дариван из комшилука оспораваног вајара.

Није се тешко присетити да је почетком јуна 2011. године у Ташмајданском парку у Београду откривен споменик некадашњем председнику Азербејџана Хајдару Алијеву. У присуству председника Србије Бориса Тадића и градоначелника Београда Драгана Ђиласа, споменик је открио председник Азербејџана Илхам Алијев, Хајдаров син

Хајдар је у доба СССР-а био генерал КГБ-а, потом председник Азејберџана од 1993. до 2003. године. Упућени тврде да је Алијев био корумпирани аутократа који је владао чврстом руком, брутално се обрачунавајући са политичким противницима, да би 2003. године власт предао свом сину. То је био први пример династичког преноса власти у земљама бившег Совјетског Савеза.

Тада су префињене естете ћутале. У њима су ћутали и узвишени чувари моралног поретка. Дежурна еврофанатична савест Србије је, вероватно преморена дугим сменама без одмене, задремала. Оријенталног деспота, родоначелника азербејџанске династије који је изашао из КГБ-овског шињела, дочекала је у срцу круга двојке достојанствена тишина. 

Стефана Немању, српског великог жупана и родоначелникa најзначајније српске династије, искушеника, испосника, подвижника и светитеља, дочекују ларма и галама. Она долази од друштванцета чије су границе интелекта и духовности омеђене одоздо дном шерпе, одозго поклопцем, а са стране кутлачом, довољно великом да се њом може што више захватити. 

Али до висина на којима је Немања, који заслужује споменик бољи не од овог, већ од најбољег, префињенији од најпрефињенијег и достојнији од најдостојнијег, тај звекет и шкргут свакако не допиру.

Подели

Share on facebook
Share on google
Share on twitter
Share on linkedin
Share on pinterest
Share on whatsapp
Share on skype