Оде Винча у ваздух

Знаш ли ти, Данице, шта је то Винча, питање је које са висине свога свезнања, до које га је узнела параноја наслоњена на ужасно голооточко искуство, поставља Илија Чворовић својој простодушној супрузи.

Вртлог мисли, страхова, жеље за искупљењем, невероватних али њему логичних конструкција и халуцинација, доводи овог митског филмског јунака до спознаје да се терористичка група, предвођена његовим проблематичним подстанаром, припрема да дигне Винчу у ваздух. Ону исту Винчу за коју је Даница чула као што је чула и за Мадагаскар, и поред тога што је у питању „наш највећи нуклеарни центар“.

Филмска прича у којој је Винча мета западних обавештајних служби, у чијем интересу несрећни подстанар све то и ради, завршава се трагично. Илија Чворовић, пошто је претходно уништио спокојство сопствене породице, доживљава тежак инфаркт, а подстанар само чудом, после тешких батина и мучења, успева да спасе живу главу.

Што се филмске уметности тиче, ту се прича са Винчом завршава. У стварном животу, изгледа да тек почиње. Истина, уместо престижног нуклеарног центра, за чије се научнике у делу јавности склоне грандоманији веровало да су у стању да направе и нуклеарну бомбу, у центру збивања је нешто неупоредиво баналније – депонија. А што је баналније, то је креаторима нове винчанске драме милије а и, ваља до краја бити поштен, примереније.

Од депоније се не може направити ништа спектакуларно, ни приближно нуклеарној бомби,  рекли би сви који су наивни као Даница. Њоме се може пристојно управљати и то је максимум. Када се, међутим, ни у томе не успава, па се последице тога осете у целом Београду у виду несносног дима и отрова који притискају двомилионску престоницу, терористички потенцијал Винче као мете напрасно расте до неслућених размера.

Ако већ несрећном Илијином подстанару није успело да са својом екипом дигне Винчу у ваздух, новим диверзантима, макар судећи по буци која долази из владајућег СНС-а, очито јесте. Све говори да су стварни терористи – пиромани неупоредиво успешнији од филмских, тако да као резултат имамо чињеницу да се добар део Винче са тла преселио у ваздух. Извођачи радова су, по свему судећи, они који даве Београд упркос томе што су декларативно против дављења истог, и наравно, Џеј, онај опозициони и у неподопштинама свеприсутни. Тако барем тврде разноразни бакареци и њима слични гласноговорници политичког лудила коме се не назире крај.

Не би све ово био неки проблем да је у питању инцидент у којем је неколико ботова вишег ранга, у намери да се додворе господару, лоше антиципирало његову мисао. Проблем је у томе што су бакареци савршено добро разумели врховну идеју и урадили управо оно што је злодух српске политике и највећи, самим тим не и једини, тровач јавног и политичког простора, од њих и очекивао.

Проблем је у томе што смо дозволили да и четрдесет година након језивог филмског упозорења које нам је упутио Душко Ковачевић, и даље живимо у друштву у којем је најуноснија индустријска грана производња непријатеља. У друштву у којем се непрекидно хушкају људи на људе, човек на човека. У друштву у којем се не траже решења, већ изговори, а уместо одговорности се непрекидно промовише беспризорност као једини модел политичког деловања и, трагедија је самим тим и већа, успеха. У друштву у којем цена уништавања политичког живота као племените и у корист људи окренуте друштвене делатности може поново бити и нечија глава, пошто су они који жаре, пале и трују све око себе легитимна мета за одстрел, зар не?

На крају крајева, подстанар је некако успео да сачува главу, али он не само да је био заведен, него није ни дигао Винчу у ваздух. А ови, како бакареци, преносећи врховну мисао јављају, јесу.

Подели

Share on facebook
Share on google
Share on twitter
Share on linkedin
Share on pinterest
Share on whatsapp
Share on skype

Коментари