Све чешће се, као врховна политичка мудрост, Србима топло препоручује прихватање реалности. Осим што добронамерна препорука долази од недобронамерних препоручилаца, што је већ у полазу квалификује за црвени картон, овај концепт има још неколико не тако тешко уочљивих мана.
Суштинска порука приступа који је присутан неколико деценија уназад, а с времена на време добија на замаху, састоји се у томе да је ствар око Косова и Метохије завршена и de jure и de facto, како то један од новијих промотера хиперреалистичког приступа и достојни наследник мисли и дела Чедомира Јовановића недавно рече. На осамостаљивање и потоње присаједињење Републике Српске матици не треба, јасно је, ни помишљати.
Кључни аргументи ове веселе браће, жалосна им мајка, заснивају се на стању у њиховим пословним књигама из којег проистиче да су Срби народ у осипању и нестајању, који ни са овом територијом коју тренутно држи у свом поседу не зна шта би, нити на њој уме да уреди живот и направи државу. У исто време, према истој рачуници, наши демографски експлозивни суседи (правилан термин је непријатељи настањени у срцу наше земље) су у експанзији и пуној снази, а уз то и подржани од најјачих светских сила у својим настојањима да загосподаре овим просторима.
Сходно томе, једино је паметно и исправно уклонити се с пута и покорити онима који су захваљујући сили креирали постојећу реалност. Истовремено, сви који се овом приступу противе изгубили су додир са стварношћу и нису, или бирају да не буду, свесни последица које овај политички аутизам и авантуризам носе. Њихово слепило призива крв, несрећу и коначан слом српског народа и државе, која је препоручиоцима прихватања реалности, наравно, на првом месту.
Како су хиперреалисти, сви до последњег, баждарени тако да препознају као релевантну само једну страну света и једну истину – западну, уместо контрааргумената који говоре у прилог невероватном геостратешком прекомпоновању моћи, узлету Кине, па и Русије, као и очигледном демографском потонућу Албанаца који су насељени на простору Косова и Метохије а које добија на интензитету, упутније је подсетити на релативно скорашњу историјску епизоду која је, управо захваљујући пристајању на реалност, променила ток историје западног света и скупо коштала човечанство.
Крајем септембра 1938. године председници британске и француске владе, Невил Чемберлен и Едуар Даладије, ставили су, заједно са Хитлером и Мусолинијем, потписе на Минхенски споразум, којим је Немачкој признато право на Судете, област Чехословачке у којој су већину чинили Немци. Предаја Чехословачке од стране савезника, пре свега Француске, која је подлегла притиску британске владе, довела је не само до немачке окупације Судета, већ и до комадања државе. Само неколико месеци након потписивања Минхенског споразума, Чешка је била окупирана, а Словачка одвојена.
И тада су, разуме се, бројни оновремени хиперреалисти који су креирали ставове западне јавности, пожурили да овај чин, који је међу Чесима остао упамћен као Mnihovská zrada односно Минхенска издаја, оправдају потребом да се исправи неправда која је Немцима нанета Версајским уговором, али и представе као сјајан начин да се надмоћни, а ускоро ће свима бити јасно и незасити Хитлер умилостиви и постигне трајан светски мир.
След историјских дешавања након Минхенског споразума свима је добро познат. Страховито јачање немачке војне моћи, муњевита окупација Пољске и Француске, гажење Југославије за свега неколико дана, напад на Совјетски Савез, крвава опсада Стаљинграда и Лењинграда, вишегодишње бомбардовање Лондона и других британских градова, пакао Дахауа, Аушвица, Матхаузена, Јасеновца, десетине милиона страдалих. Минхенски и окоминхенски хиперреализам је сјајно асистирао да се у наредних седам година свет претвори у ђавоље двориште.
На сцену су, са западне стране, ступили лидери отпора, Винстон Черчил и Шарл Де Гол. За разлику од њихових неславних претходника, Чемберлена и Даладијеа, и апологета њиховог минхенског дебакла, Черчил и Де Гол нису пристали на реалност која је значила слабост, пораз и срамоту. Уместо тога, били су решени да се боре, мењају затечену стварност и обликују је по мери визија својих народа, али и огромног дела човечанства који се није мирио са нацистичким лудилом и злом.
Остала је упамћена Черчилова изјава, дата свега пар дана након потписивања Минхенског споразума „Чемберлен је имао избор између рата и срамоте. Сада је изабрао срамоту – рат ће добити касније.“ Остали су, за сва времена, упамћени лидери отпора западног света и његових вредности, Черчил и Де Гол. Остала је и поука да инсистирање на прихватању реалности почива на пренебрегавању најбољег дела људске природе – непристајању на пораз и понижење. И наравно, још једна, да немирењем са лошом и насиљем наметнутом реалношћу показујемо да смо живи, да смо људи и да смо народ. Једино што је потребно је да то не заборавимо.