Ако је власт у Србији, без обзира на политичке странке и појединце које у њој партиципирају, у ичему конзистентна, то је, без икакве сумње, безрезервна спремност да сопствену земљу сурвају у корупционашку каљугу у којој ће једино њима и њиховим бизнис партнерима све бити потаман. Цена уништавања државе и друштва није ни најмањи проблем, пошто њу, свакако, плаћају они о чијем се трошку одвијају све неподопштине које власт деценијама приређује.
У Србији се 2012. године променила власт, али не и њена ћуд. Криминални механизми су, упркос небројеним обећањима о беспоштедној борби против корупције, само унапређивани и усавршавани, док су грађани уназађивани и урушавани. Стари проблеми су преживели, а нови су им се убрзано придруживали. Данас, на почетку треће декаде двадесет првог века, Србија је земља у којој су корупција и организовани криминал на домаћем терену и чијим су носиоцима подређене институције, закони и најутицајнији медији.
Да би било живописније и трауматичније, ево неколико узгред одабраних примера.
Захваљујући намерно погрешно креираним законским решењима, високим финансијским праговима за примену закона, великом броју изузетака, као и политичком амбијенту који охрабрује кршења закона без икаквих последица, јавне набавке убрзано постају изузетак, а изузеци од примене закона правило.
Тако је, према наводима Канцеларије за јавне набавке, у првих пет месеци од почетка примене новог Закона о јавним набавкама покренуто свега 4800 поступака, што је упола мање него што је претходне године покретано за само месец дана. Према званичним подацима, у 2019. години закључено 122066 уговора након спроведеног поступка јавне набавке, а у 2018. и нешто више од тога, 125619.
Пракса да се послови у којима је јавни сектор једна од уговорних страна склапају путем директних погодби, а којој нови закон и врх власти дају крила, директан је подстицај наставку пљачке грађана и уништавању великог дела пословног сектора који није део коруптивног ланца.Тако, од 100 највећих уговора склопљених након спроведених поступака јавних набавки у 2019. години, у чак 65 појављује се само један понуђач, или у преводу, нема никакве конкуренције.
На нивоу 100 највећих уговора које јавни сектор склопио у истој години, стање је још драматичније. Без икакаве конкуренције уговори су потписани чак у 72 случаја. Није некорисно поменути да је укупна вредност 100 највећих уговора у 2019. години износила тек нешто мање од 3 милијарде евра, а просечан број такмаца за највеће послове у Србији износио 1,42 по појединачном послу (извор: истраживање Топличког центра за демократију и људска права спроведено током 2020. године).
Како је 2020. годину обележила пандемија вирусом Ковид 19 од којег је у свету страдало готово двеста милиона људи а у Србији неколико хиљада, значајни финансијски ресурси државе били су ангажовани на куповини медицинске опреме, лекова, вакцина, изградњу нових и реконструкцију постојећих медицинских објеката. Од тренутка проглашавања пандемије, марта 2020. године, до данашњег, а сасвим извесно је да ће тако бити и до било ког сутрашњег дана, државних врх није обавестио грађане о износу новца утрошеном за наведене намене. То, наравно, не би био никакав проблем да су трошили свој приватни, а не буџетски новац и да су у питању стотине, а не стотине милиона евра.
Криминал на изградњи прве фазе железничке станице Прокоп, скандал у најави изградње станичне зграде и пратећих објеката у оквиру истог комплекса који ће тек испливати и запљуснути код нас увек затечену јавност и пословично одсутне институције (тужилаштва и судове), бруталне пљачке у трговини оружјем и муницијом, срамотно прикривање цене споменика родоначелнику најславније и по наслеђу најзначајније српске династије, уништвавање животне средине у западној Србији који се приближава великом брзином, а за чију је реализацију задужена по злу чувена компанија Рио Тинто, овога пута подржана од самог врха државе, само су капљице у мору криминала и корупције у који се утапа све што је здраво, поштено и нормално у овој земљи.
Постојеће стање ствари не оставља простор сумњи да сам врх власти улази у фазу екстремног и беспризорног криминала у којој све што је јавно добро бити третирано као легитимни плен клептократске елите. Лоши закони, попут поменутог Закона о јавним набавкама, као и нефункционалне институције, попут тужилаштва и судова, неопходни су да висок политички криминал огрну ореолом легалности и омогуће да пљачка државе и грађана протекне без икаквих последица по њене налогодавце и извршиоце.
Такав је поредак ствари, таква је Србија данас. Готово иста је била и јуче, а уколико се ми, грађани ове земље, и надаље будемо понашали као странци и случајни пролазници у сопственим животима, таква ће бити и сутра. Ништа ново и, као и до сад, ништа добро. Али, игра и даље траје, а за поштене и добронамерне још увек није касно да се укључе и придруже малом броју борбених који не пристају на пораз, понижење и тријумф најгорих.