Законом о буџету Републике Србије за 2020. годину предвиђају се укупни приходи од 1.314,5 милијарди динара и расходи у висини 1.334,7 милијарди динара. Иако министар финансија истиче у медијима да се ради о развојном буџету, у оквиру раздела 25 – заштита животне средине, планирана су средства у износу од 7.900.287.000 динара, што је у делу „зелене“ јавности али и Фискалног савета оцењено као недовољно да се закрпе и постојеће „рупе“. Како се онда овакав буџет може окарактерисати као „развојни“ ?
У односу на укупно планиране расходе републичког буџета у 2020. години, за екологију је одвојено 0,59%, а уколико се посматра однос са бруто домаћим производом из 2018. године, ситуација је још поразнија, свега 0,155 %. Забринутост и незадовољство претежно долази од стране дела „зеленог“ цивилног сектора и готово стидљиво од стране Фискалног савета. Поред тога упућена је критика на то што је највећи део средстава у овој области опредељен за интервенције, односно реактивно деловање, уместо превентивног деловања у овој веома значајној области.
Опредељена средстава у оквиру раздела 25 – заштита животне средине, изгледа овако:
- подстицаји за поновну употребу и искоришћење отпада – 3.500.000.000 динара;
- интервентне мере у ванредним околностима, загађивање животне средине и друге интервентне мере – 500.000.000 динара;
- уређење система управљања отпадом – преко 300.000.000 динара;
- програми управљања заштићеним природним добрима од националног интереса – 235.000.000 динара;
- Агенцији за заштиту животне средине – 330.000.000 динара.
Државни секретар министарства за заштиту животне средине Иван Карић између осталог наводи да су Предлогом Закона о буџету за 2020. годину, у оквиру раздела 25, планирана средства у износу од 7.900.287.000 динара, што је за 1.700.000.000 увећање у односу на претходну годину и додаје да ово увећање и расподела средстава показују жељу Владе Републике Србије и Министарства заштите животне средине да се интензивније и храбрије ухвате у коштац са нагомиланим еколошким проблемима.
Са друге стране, Мирослав Мијатовић из Подрињског анти корупцијског тима (ПАКТ), члана Коалиције за надзор јавних финансија, каже да би га било срамота да излази у јавност, да је којим случајем на месту Карића :
„Да Карић има образа и морала, поднео би оставку и признао да нема капацитета да ради посао за који је плаћен. Оваква виђења буџета за животну средину су неприхватљива са становишта здравог разума, па ми годинама чекамо на одговор где одлази „еколошки новац“. Пазите, годишње се у буџет републике слије 11,3 милијарди динара од еколошких такси и накнада, а они потом за заштиту животне средине определе 7,9 милијарди. Где је у међувремену нестало скоро 3,5 милијарди нико не даје одговор. Да се разумемо, ништа боља ситуација није ни на локалу, а то потврђује и истраживање наших колега из организације „Станиште“ који су анализирали употребу „Зеленог фонда“ на локалу. Када ова два податка саберете, као резултат добијамо тренутно стање у којем се Србија налази по питању заштите животне средине. То је констатовао и Фискални савет у својој анализи из 2018. године, али очигледно се нико на то није обазирао. Не можемо причати о развоју, а тек о одрживом развоју, ако за екологију годишње као друштво издвајамо тек 0,15% бруто друштвеног производа, то је просто несхватљиво!“
Министар финансија Синиша Мали, истакао је да је кључна карактеристика буџетске политике у 2020. години равномерна расподела фискалног простора на повећање животног стандарда, односно на повећање плата и пензија за око 1,3 одсто БДП, подстицај расту кроз повећање јавних инвестиција, и пореско растерећење рада.
„Године проведене у политици оставиле су трага на министра финансија“ – истиче Мијатовић и наставља,
„Он овде очигледно говори са позиције политичара, а не економисте. Можемо дискусију да водимо шеретски, али запамтите, нема побољшања животног стандарда без еколошких стандарда и готово да нема капиталних инвестиција без инвестиција у животну средину. Нема искрене приче о развоју док расправљамо о томе где нестају и на шта се троше 3,5 милијарди еколошких динара. Ми дакле нисмо у стању да у екологију вратимо само оно што нам она кроз таксе и накнаде на годишњем нивоу донесе. Хоћемо у ЕУ и стално се нешто љутимо на њих, спремни смо и да држимо придике, а народ не зна да та иста ЕУ прикупља 2,3% њихових националних доходака (БДП) или нешто изнад 6% свих фискалних прихода за заштиту животне средине. Па сад само упоредите где смо ту ми са наших 0,155 %. Никако да схватимо да улагање у еколошке стандарде није трошак већ инвестиција у здравље нације. Како подстичемо зелену економију ? Па тако што се група еколошких организација изборила за позитивнији третман зелених јавних набавки и тражила да се паралелно са новим законским одредбама одреде и индикатори помоћу који би се мерили учинци. Знате ли како су законодавци реаговали на ову инцијативу? Па тако што су ставили да индикатор буде „једна зелена јавна набавка“ спроведена у току календарске године. Замислите, уместо да пружену шансу искористимо за подстицај зелене економије, ми смо спремни све да извргнемо руглу. То је Србија данас, а пошто се свака реална политика оцртава кроз буџет, слободан сам да кажем да у Србији тренутно нема политике за заштиту животне средине односно, има је деклеративно, али је нема суштински, готово да је нема. И као што неко скоро рече, ми морамо да оснивамо Министарство одбране животне средине. Нема нам друге. Али некако не могу да се отргнем утиску да сви ћуте, од министарства па све до цивилног сектора.“
Одговарајући на констатације Фискалног савета да нису предвиђена улагања у развој комуналне инфраструктуре односно постројења за причишћавање отпадних вода, министар Мали је рекао да комунална инфраструктура у надлежности локалних самоуправа, али и да је у буџету планиран кредит између 200 и 300 милиона евра како би се градовима и општинама помогло у том смислу. И све би то било уреду да су проблем само паре. Србија и њене локалне самоуправе имају изражене проблеме и у сегменту кадровских капацитета, док на снази и даље остаје актуелна забрана запошљавања.