У немоћи да креира иједну здраву политичку идеју, премијер привремених приштинских институција Аљбин Курти довео је наоружане јединице на административне прелазе Брњак и Јариње.
То је, природно и очекивано, изазвало реакцију Срба са севера Косова, који су блокирали путеве у близини поменутих административних прелаза. Не изостаје ни реакција званичног Београда који, први пут од окупације Косова и Метохије, наговештава могућност војне интервенције у циљу заштите сународника са друге стране административне линије.
Ескалација до које је, ван сваке сумње, довела неодговорна акција Аљбина Куртија, део је кампање пред локалне изборе у покрајини, али и показатељ потпуне фрустрираности и изгубљености албанских лидера са Косова и Метохије. Фрустрираност је последица немогућности да доврше посао који су са моћним савезницима започели пре више од двадесет година и који је још 1999. године изгледао као свршена ствар. А није ни данас, као што неће бити ни сутра.
Изгубљеност Аљбина Куртија, као и осталих албанских лидера, последица је њихове неспособности да сагледају последице геостратешких померања која их, уз јачање српске државе, из дана у дан, корак по корак, удаљавају од жељеног циља. Уколико није у питању неспособност, у питању је инфантилно одбијање суочавања са реалношћу која се све више разликује од очекиване слике света.
Недораслост албанских лидера са Косова и Метохије, која резултира сувишним и контрапродуктивним потезима, један је од јачих адута српске државе и народа у праведној борби за повратак покрајине у правни и политички поредак Републике Србије. У том смислу нам Аљбин Курти, као и његови претходници, пре свега Харадинај и Тачи, испољавајући своју насилничку природу у свој њеној очигледности, чине велику услугу.
Како слабости на противничкој страни нису, саме по себи, довољне за преокрет, било би од огромне важности да Србија формулише и домаћој и релевантној међународној јавности предочи активну платформу за решавање косовскометохијског проблема. Будући да смо више од две деценије у дефанзиви, суочени са неопходношћу довијања које је требало да омогући да остатак српског народа уопште преживи на Косову и Метохији, није ни чудно што нисмо успевали да направимо искорак који би ствари померио у нашу корист. Тренутна криза, која показује све напрслине и пукотине на албанској страни, добар је тренутак за иницијативу чији је циљ мирна реинтеграција Косова и Метохије у правни и политички поредак Србије.
Процес мирне реинтеграције треба спровести на бази легитимног и сувереног права Републике Србије на Косово и Метохију које се заснива на историјским чењеницама, одредбама домаћег законодавства и актима међународног права. Уз то, неопходно је узети у обзир легитимно право албанског народа на Косову и Метохији на пуну политичку, територијалну и културну аутономију на овом простору, уз делимични међународноправни субјективитет у области спорта и регионалне сарадње, у складу са одредбама будућег Устава Републике Србије. Покрајини би се гарантовало право на одржавање међународне сарадње из области њене надлежности. Чланство у међународним организацијама Покрајине било би могуће искључиво уз сагласност Републике Србије.
Аутономије Косова и Метохије почивала би на двоструком кључу, којим би се иста права која су обезбеђена за албанску заједницу на Косову и Метохији гарантовала и припадницима српског народа на подручју општина са српском већином на северу Покрајине. Дакле, сва права, овлашћења и надлежности које Република Србија Уставом и законом којим се обезбеђује његово спровођење преноси на органе власти Косова и Метохије, власти Покрајине су дужне да својим највишим правним актом, у истоветном или примереном и од стране Републике Србије потврђеном облику, пренесу на аутономну област Север са већинским српским становништвом. Власти Косова и Метохије дужне су да обезбеде пуну заштиту српских цркава, манастира и споменика културе и потпуну заштиту припадника српског народа ван области Север, у складу са Уставом Републике Србије и највишим међународним стандардима у области људских и грађанских права и политичких слобода.
Највиши правни акт Косова и Метохије био би Устав, који доноси покрајински парламент. Устав Покрајине не сме бити у супротности и несагласности са Уставом Републике Србије. Одлуку о евентуалној несагласности и обавези усклађивања доноси Уставни суд Србије и она је обавезујућа за надлежне органе у Покрајини. Косово и Метохија има парламент, владу и судство. У искључивој надлежности Републике Србије на територији покрајине су спољна политика, одбрана и безбедност (обезбеђивање државне граница и заштићених верских објеката), заштита права припадника српског народа у последњој судској инстанци, управљање јавним ресурсима у својини Републике Србије и контрола ваздушног саобраћаја. Све остале надлежности, које укључују самосталну фискалну, монетарну и царинску политику, образовање, културу, уређење правосудног система, јавну безбедност, у делокругу су органа власти Покрајине. Косово и Метохија не би имало војне, већ искључиво полицијске снаге задужене за одржавање јавног реда и мира на својој територији, без права интервенције у области Север.
Грађани Косова и Метохије албанске националности не учествују у парламентарним изборима који се организују на нивоу Републике Србије нити у раду органа власти Републике Србије, пошто политичка и грађанска права остварују на нивоу Покрајине. Припадници српске и других националних заједница ван области Север имају право на гарантован број представника у парламенту Косова и Метохије.
Република Србија задржава право својине на природним богатствима и инфраструктурним објектима у њеној својини на територији Косова и Метохије, уз могућност преношења целокупне или дела својине и управљачких права на Покрајину. Питања реституције имовине грађана српске националности и Српске православне цркве, надокнаде за приватизацију јавних и друштвених предузећа, потраживања међународних финансијских институција које потичу из периода пре 1999. године и друга имовинско-правна питања биће решена посебним споразумима између Републике Србије и Покрајине.
Овај избалансиран предлог, који би уједно био и пружена рука од стране Србије, један је од могућих приступа за излазак из дубоке и тешке кризе, која има далекосежне последице пре свега по српски, али и по албански народ на Косову и Метохији. Оно што нам свакако предстоји јесте промишљање и осмишљавање платформе која ће имати широку подршку и која ће довести до обострано прихватљивог и дугорочно одрживог решења заснованог на резолуцији 1244 и другим релевантним одредбама међународног и домаћег права, а не на авантуристичким аспирацијама недораслих и неодговорних лидера залуталих у политику.