Аутор: Драган Добрашиновић, 28. април 2016. године

 

Сва Србија сложно гласа Вучић Аца и Вебера Макса!

 

  

Крајем јула 1948. године одржан је 5. конгрес Комунистичке партије Југославије. Иза њега је, осим одлуке да се са Совјетским Савезом не раскида ако се баш не мора - која је у каснијим идеолошким тумачењима и историјским интерпретацијама проглашена за Титово историјско не Стаљину, остао и његове тековине надживео један од најсјајнијих бисера удворичке поезије - „Пети конгрес сложно гласа друга Тита и Ђиласа, Ранковића и Кардеља, комуниста то је жеља“.
 

Многе су године, након тога, појели скакавци. Неке су и ваљале. Краткотрајне периоде узлета и усхићења за многе је заменило време пропадања и понижења. Држава и политичари су одустали од квазирелигијског мисионарства и посветили су се прагматичним и прозаичним стварима - разарању система, пљачки јавних фондова, гушењу слободе мисли и изражавања, премлаћивањима и ликвидацијама политичких неистомишљеника, ратовима...
 

У том тренутку скорашње прошлости политички је зачет и актуелни српски премијер Александар Вучић. Политички отац оснивач младог лидера био је, ко други него др Војислав Шешељ - врсни познавалац марксистичког концепта наоружаног народа, комуниста који је еволуирао у четничког војводу, оснивач и лидер националистичке и антимонархистичке Српске радикалне странке, омиљени опозиционар Слободана Милошевића, проверени противник европских интеграција.
 

Прескачући бројне важне детаље из прошлости Александра Вучића, попут министровања крајем деведесетих обележеног антицивилизацијским законом о информисању и бруталним гушењем слободе изражавања, заклињања на верност политичком оцу оснивачу зачињеном потоњим политичким оцеубиством, преобраћења од карикатуралног националисте у заклетог евроентузијасту, долазимо до краја априла 2016. године, у којем је Вучић неприкосновени лидер Србије, још једном рукоположен у премијера слободно израженом изборном вољом грађана.
 

Имајући у виду бројна конвертитска обличја у којима се Александар Вучић приказивао у току своје политичке каријере, смислено је запитати се кога су то, у ствари, грађани Србије тако убедљиво подржали на управо окончаним изборима. Све и да занемаримо све претходне појавне облике, који се крећу у распону од жалосног до комичног, упадљива је околност да се у последњем од својих бројних, контрадикторних и конфузних издања, Александар Вучић чврсто, готово религијски фанатично, држи немачког социолога Макса Вебера.
 

Не улазећи превише у детаље и тајне конвертитског инжињеринга, којим је на марксистичко-титоистичко-националистички, и ван сваке сумње хедонистички торзо свог политичког оца оснивача, др Војислава Шешеља, успео да надогради протестантску и аскетску главу Макса Вебера, ваља размислити о томе чиме је Александар Вучић, огрнут веберовским плаштом, толико фасцинирао бираче.
 

Истраживања говоре да је просечан Вучићев гласач ниског образовања и релативно сиромашан. Протестантизам му је непознат, аскетизам стран, капитализам омражен. Ни за каквог Вебера никада није чуо, а када је у питању Макс, познат му је само онај Побеснели, са Мел Гибсоном у главној улози. Једини теоретичар друштва о којем је нешто начуо у основној школи је Карл Маркс, а омиљени политички систем самоуправни социјализам, дакле лезилебовање до бесвести и коначне пропасти.
 

За шта су, онда, гласали Вучићеви бирачи? За протестантску етику, дух капитализма, аскетизам, марљивост и посвећеност, које је премијер проповедао и у овој капмањи, сигурно нису. Али је далеко од тога да, гласајући за Александра Вучића, нису знали за шта гласају. Јер, Србиија можда не зна ко је Макс Вебер, али Србија одлично зна ко је Александар Вучић.
 

А гласали су за Вучића, који ће се, преподобљен и изнова препакован, кроз неко време, када потроши и овог учитеља и идола, појавити у новом издању и рећи им да настављамо где смо стали или опет крећемо из почетка, сасвим је свеједно, и да су реформе процес који ће потрајати и коме се треба прилагодити. Гласали су за овог, као што ће гласати за било ког другог Александра Вучића, како год се он звао и којег год Макса Вебера носио као амајлију, верујући да ће и то проћи и да ће све остати као што је било.
 

Сложно гласајући за изборну листу Александар Вучић - Макс Вебер - Србија побеђује, бирачи су, дакле, гласали за реформе које ништа неће променити, али ће све померити, односно одложити. Сложно гласајући за ову изборну листу, Србија је гласала да још четири, или макар две године, све остане исто. Сложно гласајући за ову листу, Србија је, тако чврсто верује, гласала ни за шта.
 

Али, да се, за сам крај, вратимо кратко на почетак, Након што је, у лето 1948. године, обзнањено и разглашено да „Пети конгрес сложно гласа друга Тита и Ђиласа...“, по многе гласаче и неке негласаче дошли су скакавци. А онда су наступила вунена времена. Ко је схватио, јасно му је. Ко није, гледаће.