На прагу смо усвајања новог Закона о јавним набавкама. Праг је, по свој прилици, прилично висок. Због тога се, претпостављам, са доношењем овог важног акта касни више од годину и по дана у односу на најаве које су стизале из самог врха власти.
Акционим планом за спровођење Стратегије развоја јавних набавки за период 2014 – 2018. у Републици Србији, првобитно је било предвиђено да нови закон буде усвојен у четвртом кварталу 2017. године. Потом је тај рок померен за други квартал 2018. Ево нас на почетку другог квартала 2019, а закона још увек нема. Али, знајући шта се иза брда ваља, а и ко ваља, тешко да смо се ичем другачијем и могли надати. Утешно је што се они склонији веровању у ничим изазвана обећања власти и у реалистичност стратешких докумената могу, у овом тренутку, осећати годину и по дана млађима него што календарски јесу.
Чекали јесмо, и чекаћемо још, то је сада јасно, али вреди. Јер оно што имамо у форми нацрта, а што ће у највећој мери, или сасвим, бити преточено у предлог, а самим тим и у нови Закон о јавним набавкама, по много чему је оригинално, па самим тим и епохално.
Изузеци од примене
У овом кратком тексту неће бити улажења у разлоге изостанка антикорупцијских одредаба у нацрту новог закона, које су и тако у још увек важећем закону само статирале, у изостављање института грађанског надзорника, који је ту и тамо правио сметњу да се ствари реше на елегантан начин (случај Прокоп, на пример), и поново више него подстицајне одредбе за прекршиоце закона оличене у члану 235. нацрта, као ни у многа друга занимљива и креативна решења. Ова кратка анализа биће фокусирана само на један аспект понуђених решења, која, по свему судећи, уверљиво говоре о самој суштини намера надлежних у области јавних набавки.
Реч је о законом прописаним ситуацијама у којима се Закон о јавним набавкама не примењује. С једне стране, у питању су изузеци од примене закона (чланови од 11 – 14, од 16 – 18, 20 и 21), а с друге стране је реч о праговима до којих се закон не примењује ( члан 27 нацрта).
Видљиво је да је, у односу на актуелни закон, знатно повећан број основа за непримењивање Закона о јавним набавкама. Оно што није видљиво, јесу јасни и аргументовани разлози и образложења за оваква решења. Тако се, нацртом закона, предвиђа да се закон, између осталог, неће примењивати на куповину времена за телевизијско и радијско емитовање, услуге арбитраже, бројне правне услуге, финансијске услуге, подизање зајмова и кредита, услуге истраживања и развоја… Закон о јавним набавкама се неће примењивати ни у бројним случајевима који се односе на секторске наручиоце, као и у случајевима који се односе на област одбране и безбедности, што се може сматрати разумљивим и логичним.
Све у свему, јасна је тенденција предлагача новог закона да се у знатној мери прошири зона непримењивања Закона о јавним набавкама кроз поменуте и бројне друге изузетке. С тим у вези, а донекле различито, вредно је погледати како стоје ствари када су у питању прагови до којих се закон не примењује.
Актуелни Закон о јавним набавкама је праг за непримењивање сопствених одредаба поставио на 500.000 динара. За сваку набавку већу од овог износа на годишњем нивоу, примењују се одредбе Закона о јавним набавкама. У нацрту новог закона, праг је, за набавку добара и услуга повећан на 1.000.000 динара, а за радове на чак 3.000.000 динара.
Висок праг
Праг за примену закона ће се, као што видимо, повећати два до шест пута. Одакле овакво решење и на бази које упоредне статистике и аналитике је извагано да је баш ово права мера? Да ли се на овај начин приближавамо европским стандардима у овој области? Могуће је да је одговор да. Али, да ли се ниво плата, или рецимо, инвестиција, у претходних неколико година, увећао шест пута? Да ли је БДП већи за макар два, ако не за поменутих шест пута? Извесно је да је овде одговор одречан.
Када су у питању набавке за потребе дипломатских мисија, праг за примену закона за добра и услуге је 15.000.000 динара, а за радове чудесних 650.000.000 динара! Веома је занимљиво и да је за набавке из члана 75 нацрта закона, а у питању су, између осталог, услуге хотела и ресторана, правне услуге које већ нису изузете од примене закона, услуге синдиката, политичких организација, удружења младих и других организација са чланством, праг постављен на 15.000.000 динара, односно на 20.000.000 динара ако набавку спороводи секторски наручилац.
Но да се вратимо на кратко на онај основни праг, од 1.000.000 за добра и услуге, односно 3.000.000 динара за набавку радова од стране наручилаца. Према подацима који су доступни на сајту Управе за јавне набавке, просечна вредност уговора о јавној набавци у првих шест месеци 2018. године износила је 3.115.000 динара. Дакле, тек нешто више од новоуспостављеног прага за набавку радова. Када узмемо у обзир околност да у ову статистику улазе све набавке које спроводе јавни наручиоци, дакле и министарства, републичка јавна предузећа, дирекције, агенције и сви други могући и немогући јавни ентитети са великим буџетима, није тешко разумети да је просечна вредност јавне набавке на локалном нивоу далеко мања од 3.000.000 динара. Хоћемо ли, онда, уопште имати јавних набавки на локалу, и ако их буде, а нешто ће их бити, колико ће то износити у односу на постојећи број поступака јавних набавки на годишњем нивоу? Далеко мање, већ је унапред јасно.
Превише је бројки које оптерећју и замарају у претходном делу текста, можда чак и замагљују суштину блиставе идеје наручиоца и креатора оваквог законског нацрта, који ће, не сумњајте, у догледно време постати нови Закон о јавним набавкама који ће нам бити дариван уз добоше, таламбасе и зурле. Или већ уз нешто што се с поменутим може уподобити. А суштина је у следећем:
Одоздо висок праг који се тешко прескаче, посебно на локалу, бочно на десетине изузетака од примене закона, што старих што новоуспостављених, а одозго, за највеће уговоре, међудржавни споразуми са Кинезима, Азербејџанцима, Французима, по свој прилици већ за неки дан и Американцима, којима се у најзначајнијим пословима у којима се држава појављује као један од уговарача суспендује домаће законодавство, па самим тим и Закон о јавним набавкама. Дакле, све, или ако не баш све а оно све битно, без конкуренције и кроз директну погодбу оних који у наше име одлучују о томе како ће бити потрошен наш новац и оних других.
И разуме се, све скупље и мање квалитетно, уз обиље корупције и новог, напрасног богаћења такозване политичке елите и њихових бизнис партнера.
А јавне набавке?
Систем јавних набавки, на које је, примера ради, у 2017. години држава у свим својим појавним облицима потрошила нешто преко 2,8 милијарди евра, већ је толико оболео од неправилности, злоупотребе и корупције, да га и нема смисла лечити. Изгледа да се болест може искоренити само тако штo ће болесник бити упокојен. Из милосрђа. А када оде болесник, са њим одлази и болест. Дакле, проблеми у јавним набавкама ће бити решени тако што јавних набавки, осим у ретким, нужним и тужним изузецима, више неће бити. И све то, захваљујући новом Закону о јавним набавкама и његовим чудесним творцима. Односно, чудотворцима.