На недавно окончаним изборима, на којима се није бирало већ само потврђивало, Српска напредна странка, прецизније њен председник Александар Вучић, освојио је преко 60 одсто гласова изашлих и изведених гласача. Посматрано строго номинално, подршка грађана владајућој странци никада, од поновног увођења вишестраначја у Србији, није била већа и неспорнија.
Било би сасвим логично да висока подршка носи и исто тако висок степен легитимитета. Легитимитет, између осталог, подразумева добровољно прихватање ауторитета власти које се заснива на уверености грађана у моралну оправданост и ваљаност правног и политичког поретка и њихову утемељеност на вредностима које подразумевају поштовање људских, грађанских и политичких права. Ово се односи и на сам изборни процес као интегрални и вероватно најзначајнији део политичког живота у демократском друштву.
Околност да се легитимитет у савременим демократијама црпи из добровољности, као и да подразумева одсуство злоупотребе политичке моћи и репресије над политичким неистомишљеницима, али и потенцијалним подржаваоцима, отвара, свега неколико дана по окончаним изборима, простор за озбиљна преиспитивања актуелне политичке ситуације.
Тешко да се било ко објективан и добронамеран неће сложити да се власт, оличена у председнику Србије, одржава и јача репресијом, уценама, притисцима, застрашивањима, привилегијама, подмићивањима, медијским манипулацијама, грубим и примитивним разрачунавањем са политичким противницима, безочним лажима, производњом непријатеља, ниподаштавањем, потчињавањем, урушавањем и уништавањем институција.
Несумњиво је да власт која своју снагу и моћ црпи готово искљуциво из деструкције, нема и не може имати легитимитет без обзира на изборни резултат. Када се овоме придода проблематичан изборни процес заснован на бројним нерегуларностима, промена изборних правила непосредно пред одржавање избора, околност да су организовани у сред пандемије уз висок здравствени ризик, јасно је да је у Србији истопљен не само легитимитет власти, већ и сама идеја о легитимитету.
Ситуација, која је по свему ванредна, а ванредност се огледа у парламенту без опозиције, разореним независним институцијама, уништеном правосуђу, руинираној медијској сцени, тешким злоупотребама јавних фондова, приватизацији безбедносних служби, захтева озбиљне резове и ванредне мере.
Јасно је, међутим, да власт нема намеру да било шта мења, а постојећа опозиција нема снагу ни потенцијал за било какав смисленији и делотворнији искорак. Због тога ће грађани Србије, уколико у себи не пронађу снагу и свеже идеје за ново политичко организовање, засновано на потпуно другачијем вредносном обрасцу, остати закопани у живом блату политичког надгорњавања оних који су их у исто то блато и укопали. А пошто то, очигледно, није добра перспектива, прави је тренутак за повратак грађана политици и враћање политике грађанима, формулисање нових визија и преко потребан почетак архивирања актуелне политичке класе.