“Попут кита”, најчешће је и наизглед најсликовитије поређење насуканог, гигантског брода у Суецком каналу, који већ данима блокира један од главних путева светске трговине.
Ипак, уместо овог финог и крајње логичног исказа, за разумевање света у коме живимо било би од много веће помоћи поређење са још увек водећом војном, економском и политичком силом, Сједињеним Америчким Државама.
Јер, баш попут ове империје која је, како је академик Милорад Екмечић описивао таква стања, у “дугом сутону”, насукао се теретни брод Евер Гивен дугачак 400 и широк 59 метара, у пролазу широком тек 300.
На драму водене грдосије утицали су пешчана олуја, слаба видљивост, а можда и људски фактор. Утврдиће истрага. На драму САД, чињеницу маркантну као Кинески зид, а која многима измиче, од пресудног су значаја економско посустајање у односу на ривале, неефективност војне моћи, пад политичког ауторитета, смањивање привлачне снаге америчке културе, фасцинантан успон Кине, Индије и Русије.
Узроци пада сваког царства, од Рима до САД, ипак леже превасходно у неминовности декаденције и унутрашњег урушавања система вредности на којем оно и његова стварна моћ почивају. Није никаква новост да похлепа, бескрупулозност, суноврат моралних принципа, медиокритетизација друштва и криза елита претходе великом треску и сурвавању у прашину.
Новост, пре свега за оне који не би да погледају истини у очи, јесте да су САД огроман део пута већ прешле. Важнија од пређеног пута је брзина којом се овај процес одиграва, а која је муњевита и, као таква, битно скраћује дужину “дугог сутона”. Тешко да се може наћи упоредив пример брзине урушавања у историји великих империја. Као што је, истовремено, још теже наћи пример силе која је свету за, у историјском смислу, тако кратко време донела толико добра и нанела толико зла.
Добро, пре свега оличено у мањем делу америчке културе који је чини великом, делу науке окренутом добробити човека, начину живота који је за огроман број људи био и још увек је неодољив, потрпан је и у доброј мери поништен сулудим војним агресијама широм света, милионима мртвих мушкараца, жена и деце за које је ова земља непосредно и посредно одговорна, отимањем ресурса сувереним државама, уништавањем климе и животне средине, енормном продукцијом смећа пласираног као прворазредни културни садржај. И не само тиме.
Насукана Америка има, наравно, и даље много тога што би могла да понуди човечанству. Проблем је, међутим, у томе што империју на заласку, у којој и данас стварају фасцинантни уметници попут писца Џонатана Френзена, у блато приобаља вуку бескрупулозне, похлепне и крвожедне елите, потпуно дезорјентисане и изгубљене у времену и простору.
Када се историја поиграва са онима који су се пре тога поигравали са њом, она то, изгледа, ради веома грубо, немилосрдно. Због тога тако гротескна слика у лику актуелног америчког председника, који, осим тога што се ту и тамо стропоштава низ авионске степенице, повремено не зна да ли је сам себи мајка, супруга или ташта, не може да се сети имена својих унука, није баш сасвим сигуран ни у то да је председник Сједињених Америчких Држава. У ово последње прилично основано сумњају и десетине милиона Американаца и добар део света.
Багери и друге одговарајуће машине, тегљачи и сва доступна техника извући ће насукани брод и ослободити пролаз кроз Суецки канал. За САД је, по свему судећи, касно. Последња велика прилика пропуштена је са одласком, односно изгуривањем Доналда Трампа, који је, уз све мане, изгледа био и последња нада да се Америка врати себи. Можда ће неко, не без злурадости, рећи да, ако им је Трамп био последња нада, онда за њих наде и нема. Ко год то буде рекао, биће у праву.