Лозница, градић на Западу Србије, ушушкан подно Гучева на обали једне од најлепших европских река – Дрине, један је од највећих транзиционих губитника у Србији. Некадашњи носиоци индустријског развоја у Лозници, ХИ Вискоза и Фабрика ауто-тракторских кочница ФАК, почетком овог века отишли су у стечај и доживели неславну судбину, а грађанима је као „успомена“ на ове некада индустријске гиганте остала само брига о опасним материјама које као својеврсна претња вребају из круга ових фабрика.
Први еколошки грађански активизам бележимо још 2001. године кад се око 300 мештана Бање Ковиљаче и љубитеља једне од најлепше и најдуже дринске плаже „Жићине плаже“, организовало да одбрани плажу од насртаја локалног експлоататора шљунка. Плажа је брањена људским телима готово даноноћно седам дана, а експлоататор је отеран након што су се у целу причу укључили и локални медији.
Крадљивци шљунка
И поред ове мале победе, у наредним годинама на територији града Лознице бележимо појаву чак седам експлоататора шљунка и песка из речног корита и околног пољопривредног земљишта, по правилу и готово апсолутно ван сваких законских процедура. Како је време пролазило и крадљивци шљунка су били опрезнији, локације су се бирале по правилу далеко од очију јавности, а за њих би се сазнало тек када би неки оштећени власник установио да се копа управо са његове парцеле.
Најдрастичнији пример открила је лозничка организација ПАКТ, када је 2016. године установљено да је фирма “Ђорђић ископ” добила сагласност да копа шљунак чак километар и по са леве обале Дрине, дакле дубоко у Републици Српској. За причу се не би ни сазнало, да се на околним парцелама нису појавили наследници који су након увида на терену остали фрапирани размерама начињене штете, јер се копало свуда, осим на парцелама за коју је додељена сагласност.
У даљем истраживању је утврђено да инспекцијски органи немају надлежност у другој држави, да је Републичка дирекција за воде сагласност дала „јер се ради о катастарској парцели која се у књигама налази на подручју катастарске општине Лозница“, да ни држава Србија ни БиХ нису од те експлоатације наплатиле ни динара, али и да власници парцела неће бити обештећени за нанету штету. Вађење шљунка (јединог природног филтера воде) из речних корита и околних пољопривредних парцела, наноси огромне штете целокупном екосистему, становништву и држави, без адекватних санкција и реакција, уз повремене спорадичне лично мотивисане протесте грађана Лознице.
Зајача, некад најбогатији рудник антимона у Европи, бива готово угашен после 5. октобра. Као спаситељ најављена је фирма “Фармаком” из Шапца, власника Мирослава Богићевића, која купује рудник средином прошле деценије и развија пословну стратегију да на простору рудника у Зајачи отвори топионицу олова. Посао врло брзо креће, запошљава се готово сво радно становништво овог малог рударског места надомак Лознице, финансира се и локални фудбалски клуб, помаже школи, цркви.
Игром пуког случаја једном детету из Зајаче се приликом анализе крви установљава присуство олова, као изузетно опасног и тешког метала. Локална заједница је одмах алармирана, већина становништва диже свој глас и захтева шире анализе и код остале деце. За то време из рудника наводе да се ради о изолованом случају детета које се играло у потоку поред топионице. Притисак јавности је растао, о овој теми се говорило и у локалном парламенту, мештанима Зајаче је забрањено и да се туширају водом из локалног водовода, а епилог је (бар се тако мислило) уследио када је топионица набавила нове „савремене“ филтере.
Испоставиће се, међутим, да проблем нису били филтери, већ историјска депонија на коју је без икакаве контроле одлаган опасан отпад. Врло брзо се утврдило да још деце из овог рударског места има повећан ниво олова у крви, што су из рудника констатно оспоравали и тврдили како се против њих води политичка кампања. Када су налази отишли на вештачење у Словенију, а потом се вратили са потврдом да су тачни, власници рудника прогласили су стечај и нестали главом без обзира. Држава је потом за санацију и рекултивацију историјске депоније уложила преко два милиона евра, али се од стране струке може чути и да овај посао није урађен ваљано.
Пожари у Вискози
Од 2006. до 2009. године грађани Лознице стрепели су у неколико наврата након крађа материјала из Вискозе и изазваних пожара који су могли имати далеко трагичније последице, а првенствено се мисли на онај из 2006. године када је изгубљен и један људски живот а хеликоптери војске Србије су два дана надлетали Лозницу.
Уследили су протести грађана, а 2009. године Закључком Владе Републике Србије 05 бр. 353-854/2009 од 19. фебруара 2009. године наложено је измештање опасне материје угљен-дисулфида ЦС2 из резервоара фабрике „Целвлакно“ доо. Тада се у резервоарима налазило око 550 тона ове опасне материје. Посао се финансирао из средстава Фонда за заштиту животне средине (Министарства за заштиту животне средине и просторно планирање), а добиле су га фирме „ПРОМОС СМ“ доо из Београда и „ПРОМОС ПЛУС“ доо из Љубљане. Посао је склопљен за време „министровања“ Оливера Дулића, тадашњег министра за заштиту животне средине и просторног планирања.
Комплетно уговорен посао никада није завршен и од 550 тона угљен-дисулфида из Лознице је отпремљено 541,03 тона. Због неизвршења уговорних обавеза води се и вишегодишњи судски спор са фирмама „Промос СМ“ и „Промос ПЛУС“.
Интересатно је да се према подацима из АПР-а предузеће „ПРОМОС СМ“ доо из Београда тренутно налази у процесу ликвидације, а да је било регистровано за трговину и услуге. До података о фирми „ПРОМОС ПЛУС“ доо из Љубљане могуће је доћи преко основних претраживача, а ради се о сестри фирми „ПРОМОС СА“ из Лозане која је истовремено члан холдинга „ПРОМОС ХОЛДИНГ А.Г.“ са средиштем у Цириху. На сајту фирме наводи се да се ради о трговинској компанији која са успехом послује и на хемијском тржишту већ 50 година.
Било како било, процењује се да је у резервоарима фабрике „Целвлакно“ доо остало измедју 10 и 20 тона ове опасне материје наталожене у специјалним резервоарима. Највећи ризик тренутно представља чињеница да базен где се налазе резервоари са опасним материјама није обезбедјен и обележен, нико га не чува и готово да је доступан сваком ко би желео да му придје.
На жалост, то нису једине опасне материје које и даље прете Лозничанима. Када је у питању ХЕ „Вискоза“, у складишту фабрике „Целулоза“ доо налази се бели луг, зелени луг, ретки црни луг, фурфурал, натријум-хидроксид и сумпорна киселина. У фабрици „Целвлакно“ доо ускладиштени су угљен-дисулфид, натријум-хлорид и цинк-сулфат, у „Корд“ доо натријум-хидроксид, сумпорна киселина и формалдехид, а у „Центрофан“ доо амонијумхидроксид, док „Лозофан“ доо складишти раствараче етилацетат, бутилацетат и толуол, и алкохолне смеше – етилацетат и етилалкохол.
На другој страни града, некако у исто време кад и ХЕ „Вискоза“, фабрика ауто-тракторских кочница је пролазила кроз процес приватизације, што у Србији значи и пропадања и обесправљивања радника. Фабрика је приватизована 2004. године од стране фирме „Хемтеx интернационал“ доо из Београда, власника Александра Симовића. Приватизација је потом поништена 2008. године када је и потпуно прекинута производња у фабрици. Осим дугова према обесправљеним радницима у кругу фабрике остала је и знатна количина цијанидних соли, које су у марту 2010. године са отвореног простора препаковане у пластичну бурад и ускладиштене у магацине предузећа. Посао је добила фирма „Екотанк“ доо из Београда у власништву држављанина Босне и Херцеговине Петра Шмитрана. И овај посао са становишта адекватног складиштења и препакивања је остао дисукутабилан.
Петиција
У међувремену, одлуком Апелационог суда 2013. године, имовина предузећа „ФАК“ доо враћена је предузећу „Хемтеx интернатионал“ доо Београд као већинском власнику. Недуго затим, инспекција предузећу налаже да опасне материје преда овлашћеном оператеру, што предузеће ипак није учинило, па је против „Хемтеx-а“ поднета пријава за привредни преступ. Исход пријаве није познат јавности.
У јавности се потом појавила информација да је Основни суд у Лозници Закључком бр.434/2013 од 11.09.2015. и 02.10.2015. године продао непокретну имовину „ФАК“ АД Лозница предузећу „Привер Пропертy Инвестмент гроуп“ доо из Лознице, основаном 2013. године, у власништву мало познатог лозничкој јавности Бранка Павловића. Није познат тачан износ средстава за које је продата непокретна имовина предузећа, али је јасно да се ради о знатно умањеној вредност чим се непокретна имовина продавала путем Суда, а вредност је вероватно додатно умањена из разлога што је предузеће „Привер Пропертy Инвестмент гроуп“ куповином непокретне имовине у пакету постало власник и предметних опасних материја.
Решењем бр. 480-353-00025/2018-07 од 22.03.2018. године предузећу „Привер Пропертy Инвестмент гроуп“ и Бранку Павловићу као одговорном лицу је наложено да у року од 90 дана од дана пријема решења опасни отпад преда лицу овлашћеном за управљање опасним отпадом, уколико није у могућности да организује поступање са отпадом како то предвиђа Закон о управљању отпадом. Ово Решење постало је извршно 26.03.2018. године. До марта 2018. године све поменуте правне процедуре и мешетарије одвијају се ван очију јавности, а некако у том периоду у листу Курир обелодањује се (само површно) проблем цијадних соли из центра града.
Два дана након објављивања текста у Куриру, били су спремни штандови по граду и преко 1000 грађана потписало је петицију да се отрови из ФАК-а хитно изместе из Лознице. Поново се о томе расправља и у локалном парламенту којем присуствује и државни секретар министарства за заштиту животне средине Драган Јеремић. Почетком 2019. године министар Триван са својим сарадницима измешта цијанидне соли из круга „ФАК-а“ а никоме у том тренутку и не пада на памет да пита зашто то ради држава од наших пара, а не приватник који за то има извршно решење надлежних органа. Важно је било да се опасне материје изместе што даље од Лознице…
Сеча платана
Грађански бунт исказан је и у два новија примера. Прича око регионалне санитарне депоније у Лозници и није баш нова, али ће остати упамћена по ингениозној идеји локалних власти да је сагради на само стотинак метара од обале реке Дрине. Што је најтужније, у цео процес се укључио и београдски Институт „Кирило Савић“ који је у својој студији плаћеној од града Лознице 13 милиона динара устврдио да се подземне воде не налазе на пола метра, како су то тврдили грађани који су се побунили против таквог решења. Када су се у причу укључиле и невладине организације и медији, прича око локације поред Дрине је стала, међутим ново решење није понуђено, па грађани сматрају да ова претња и даље постоји.
Крајем прошле године, а уз подршку Министарства привреде, локалне власти су решиле да уреде Улицу Светог Саве, једну од главних градских улица. Уз свеприсутну лошу комуникацију са грађанима, локална власт је малтене отворила радове на улици а да грађани нису о томе били ни обавештени. Испоставило се да је први корак био сеча педесетогодишњих платана, а за само три дана ситуација у самој улици доведена је до усијања. Са једне стране су били протестанти, бранећи старе платане, а са друге такође грађани са аргументацијом да су платани као зелено решење превазиђени у градским срединама због изузетно великих крошњи и корена који наносе штету како аутомобилима и људима, тако и подземној инфраструктури. Тако је заправо Улица Светог Саве у Лозници постала парадигма српског друштва друге деценије двадесет и првог века, разједињено, поларизовано и без свести о култури дијалога.
Лозничани су, дакле, у неколико случајева знали да одбране своје еколошке интересе, али су те акције у последњих двадесетак година готово увек биле изнуђене, а скоро никад на проактивној основи.