Љуте се Срби ових дана на Томаса Шиба, немачког амбасадора у Београду. Љуте се, а не би требали. Да смо само мало разборитији и отреситији, уместо излива љутње, екселенцији бисмо упутили топле речи захвалности.
Овако, поједине странке и истакнути појединци, стварне и дежурне патриоте, траже оштру реакцију државе. Опције се крећу од позива амбасадору да се извини, преко упућивања протестне ноте Немачкој, до Шибовог проглашавања за personu non grata и остављања рока од 24 сата да напусти земљу.
Изјава којом је немачки амбасадор наљутио огроман број Срба и изазвао реакцију дела јавности у најкраћем се своди на то да је Србија 1999. године бомбардована од стране НАТО пакта с циљем да се избегне хуманитарна катастрофа и спречи геноцид.
Амбасадор Шиб је, мора се и поред све љутње признати, делимично у праву. Тај део, у којем је рекао истину, односи се на чињеницу да је Србија бомбардована. Јер, имајући у виду докле иде бескрупулозност великих обмањивача, не би било необично када бисмо, у некој од наредних интерпретација историјских збивања, сазнали да никаквог бомбардовања нити војне агресије, од милоште већ називане акција или интервенција, није ни било. Или да су Срби, геноцидни каквим их је Бог створио, у бесу због осујећености да исти изврше над косовским Албанцима, бомбардовали сами себе. Због тога, хвала амбасадору на овој великодушности и истини којом нас је задужио! Треба му то запамтити.
Пошто је амбасадор у праву само делимично, његов исказ, разумљиво, садржи и део који је у потпуности нетачан. Он се, сви знамо, а зна и он, односи на мотиве за бомбардовање Србије. Нити је косовским Албанцима претила хуманитарна катастрофа, нити су били суочени са геноцидом који је, наводно, припремала Србија. Зна амбасадор одлично како изгледа када се један народ спрема на такво зло. Пише у историјским уџбеницима, документовано је аудио и видео записима, забележено је у књижевним и филмским остварењима. А могао је и да се распита у кругу породице, сигурно је било оних који су томе непосредно сведочили. Или да скокне до Загреба, тамо је то специјалитет куће. Али, хвала амбасадору и на овој неистини, јер нас је њом, и више него претходно поменутом истином, поново задужио!
Срби као народ кратко памте, лако заборављају и још лакше опраштају. Уз то су, у својој наивности и лаковерности, склони да потпуно поверују тапшачима по рамену и да олако помешају правог пријатеља са лукавим и промишљеним непријатељем. Уверени у сопствену величину, у чему им добар део историје даје за право, а о чему је и Достојевски писао, ласкање често доживљавају као заслужену и природну похвалу, а проницљивог ласкавца као истинског поштоваоца. Олако падају у замку самољубља, потпуно се предајући уверењу да су непријатељства других народа према њима последица већих и дубљих завера, за које њихови џелати не сносе кривицу. Досете се тек када их подсете. А подсете их тако што их, ако имају довољно среће, увреде. Када им се срећа не осмехне онда их, без претходне најаве, заспу бомбама.
Због тога су речи амбасадора Шиба отрежњујуће и лековите. Он је изговорио оно што немачка влада, а сасвим сигурно и добар део немачког народа заиста мисли о нама. Као и владе и народи свих 19 земаља које су нас бомбардовале, убијале и уништавале. Уз то, подсетио нас је на све лицемерје и моралну посрнулост западног света, који добар део нашег народа олако и некритички прихвата као парадигму светле будућности која само што није банула у наше животе. А то је, између осталог, и свет у којем власт некажњено лаже, на бази лажи уништава друге народе, отима њихове територије и ресурсе, води ужасне медијске кампање чије су последице мртви људи и деца.
И зато, уместо љутње и протеривања, још једном хвала амбасадору Шибу, који нас је лажима вратио истини и подсетио да, и поред тога што смо склони да у то поверујемо, нисмо пријатељи. Као и да то никада кроз историју нисмо ни били, а да смо непријатељи постајали увек њиховом вољом и по њиховом избору. Ваљаће нам такав човек у Београду, као живи споменик наших заблуда и самообмана. Ако оде, неће ни недељу дана проћи пре него што све заборавимо. А кад заборавимо, увек погрешимо.