У Политици је објављен ауторски текст председника Србије Александра Вучића “Елита и плебс”. Веома је занимљив. Писан је руком писменог и проницљивог човека, који одлично разуме позиције и ставове актера о којима говори, а сви од реда су његови политички опоненти.
Суштина ауторове поруке је да једно фрустрирано политичко друштванце, лажљиво ламентирајући над српском несрећом и усудом српског народа да и у овом важном историјском тренутку буде вођен и подржаван од најгорих, у ствари наплакује над својом злом судбином која се састоји у неспособности и немогућности да поврати моћ и привилегије и кроз коруптивне захвате поново преусмери десетине и стотине милиона евра народних пара у своје џепове.
Због тога и сав презир самопроглашене и умишљене “елите” – ове галерије опскурних, недобронамерних, непоштених, некомпетентних и арогантних ликова према сопственом народу.
Шта год ко мислио о председнику Вучићу, не би шкодило признати да описи јунака његовог ауторског текста изгледају прилично веродостојно. И са овом би анализом било све у реду да није тако селективна, тенденциозна, непотпуна и непоштена и да се уместо суштином не бави маргином.
Јер, колико се год председник Вучић упињао и успевао да докаже оно што је неупоредиво теже не доказати него доказати, немогуће је не приметити да политику у овој земљи ипак води он и његови људи, а не некакви беспризорници са политичке и моралне маргине, који појединачно тешко да добацују до фамозних 5%.
Због тога је занимљив изостанак читаве армије морално, политички и социјално изопачених политичара-скакаваца, од којих су неки и људи од његовог највећег поверења, који прождиру све пред собом и спасавајући нас од повратка на власт оних са председниковог списка уништавају све ресурсе и вредности друштва.
Изгледа да је у име тог узвишеног циља све дозвољено, легитимно и оправдано. Због тога је с тим што нам је председник даровао премијерку хибрида, уз то некомпетентну (узгред, шта оно би са пословима њеног брата, је л’ ту нешто беше мутно?), све у реду. Због тога је с тим што је председник Вучић најгорем од најгорих опиљака из најморбидније фазе ДС-а, Горану Весићу, дао Београд у мираз, да по њему ведри и облачи, кевће и шенлучи и уреди га онако како је својевремено уредио Црвену Звезду, све у реду. Због тога је и с тим што је председник Вучић дозволио да војник курсиста, националиста марксиста, падобранац статиста, Александар Вулин чува српско Косово, све у реду.
Због тога и у то име Срби треба да прогутају и Малог и Лончара и све што уз њих иде, и сву ону гомилу локалних кабадахија и неспособњаковића које је срамно и помињати, и сву ону булументу хохштаплера и пробисвета који вршљају по енергетском и здравственом сектору, јавним предузећима, медијима под контролом власти, нове трговце секундама на РТС-у, браћу, кумове, ортаке, другове…
Све у свему, наопаког се посла прихватио председник Вучић. То што неки тамо са друге стране ништа не ваљају, или он мисли да не ваљају, никог од њему блиских, па ни њега самог, не чини ни за промил бољим. И да је у њему макар мало поштења и добронамерности, прихватио би се тешког посла чисћења сопствених Аугијевих штала, уместо препуцавања и опањкавања себи и својима сличних по медијима и где год се стигне.
Овако, говорећи најгоре о онима које сматра најгорима, председник Вучић исцртава аутопортрет сопствене владавине. Он је страховито веродостојан и припада правцу који је познат као хиперреализам. И не би то ни било тако страшно да за њим и његовима не остају мртва природа и, на жалост, друштво.