Драган Добрашиновић

Драган Добрашиновић

Победник

Када је, пред сам почетак светског првенства у боксу, које је 1978. године одржано у Београду, Драган Никитовић, тада већ легенда југословенског спортског новинарства, упитао Братислава Ристића, званог Ћуре, који ће након тог првенства постати легенда југословенског бокса, шта мисли о својим ривалима и чему се нада, шампион из Прокупља му је самоуверено одговорио “све ги знам, све ћу ги тепам!”

Тако је и било, све до финала. А онда је велики шампион заустављен и на поене поражен од Кубанца Хектора Херере. Касније је изјавио да га је шампионске титуле коштала “једна непромишљена ноћ уочи финала”. Нико му није замерио. За све који воле и познају бокс, Ћуре је, уз Мату Парлова и Фазлију Шаћировића, остао један од наших најбољих бораца икада.

Време врхунског бокса је за нама. Туча, у којој је у међувремену све девалвирало, прелила се из спортске у политичку арену. Бораца много, али шампиона ни за лек. Изгледа да је у питању такав жанр. Бокс је племенита вештина и из те племенитости се уздижу шампиони. Политика је племенитости лишена, најчешће се удара испод појаса и с леђа, а учесници су, по правилу, лишени и елементарне човечности.

Како год било, и у тој игри престола постоје победници и поражени, они који доминирају и они који статирају, они који нокаутирају и они које патосирају. Нема сумње да је Александар Вучић у зони потпуног тријумфа. У победничком низу поражени су и понижени опозиција, лажна опозиција, коалициони партнери, медији, парламент, влада, независне институције, стручњаци, невладине организације, слободномислећи људи… Низ без краја.

Међутим, као и код легендарног шампиона, ближи се финале које треба добити, а које ће други, као и први, сигурно изгубити. И то је једино што ову двојицу спаја.

Ћурета је титуле коштала непромишљена ноћ уочи финала. Александар, у свом славодобитничком самозадовољству, вероватно спава као беба. Но, ту је противник против кога се не може, Александар Вучић лично. И то онај Александар који кипти од сујете, надобудности, нарцисоидности, тријумфализма, презира, мржње, ауторитарности, незрелости. Онај, који за све године бављења политиком није добацио даље од притворне снисходљивости, лажљивости, бахатости, покварености, све према потреби. Онај који нема трун потенцијала за ишта племенито и узвишено.

Када се пред Србима, лаковернима и политички податнима, слика избистри, а избистриће се, пред собом ће, у крхотини у коју је све претворено, видети живи одраз расчовечења које ће, на крају, у прах сурвати и свога носиоца, оног који у лажи и од лажи живи и лажима влада.

А онда шта? Онда ништа. Јер, то је лекција из историје коју Срби нису у стању да савладају. А да јесу, не би нам се деценијама уназад, осим једног, догађали исти, само мало гори. Зато, Александре, мирно спавај. Ти одлазиш, али ништа твоје не пролази.

Коментари

Вучићу, ниси их достојан!

Тог дана, а био је 9. септембар 1934. године, преко 40.000 Топличана дошло је да заједно са краљем и патријархом достојанствено, у миру и тишини, ода почаст својим херојима и мученицима,

Вучићу, у кућицу!

Месецима уназад слушам приче о Вучићу као диктатору и све време се питам чиме је задужио своје политичке опоненте када му удељују овакав комплимент. Јер, бити диктатор, што он није, заиста

Лозница: тихо против отрова

Лозница, градић на Западу Србије, ушушкан подно Гучева на обали једне од најлепших европских река – Дрине, један је од највећих транзиционих губитника у Србији. Некадашњи носиоци индустријског развоја у Лозници,